Translate to:

АДРЕСА ЗА КОНТАКТ – proibiro@mail.ru

КАКО ИЗЛЕЧИТИ ЗАПАД


КАКО ИЗЛЕЧИТИ ЗАПАД
(ИЗВОД ИЗ ИСТОИМЕНЕ КЊИГЕ)


ДРАГИ ПРИЈАТЕЉИ ИСТИНЕ И ЗДРАВОГ РАЗУМА,




НАЖАЛОСТ СВИ МИ САПИЈЕНСИ НА ОВОЈ ПЛАНЕТИ, СВЕДОЦИ СМО СВЕ ВЕЋЕГ ПАДА МОРАЛНО – ЕТИЧКИХ ВРЕДНОСТИ И ХЕГЕМОНИЈЕ ЗЛА, КОЈЕ ПРЕТИ ДА УНИШТИ СВЕ ДУХОВНЕ И МАТЕРИЈАЛНЕ ТЕКОВИНЕ НАШЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ ( ШТО СЕ НЕ БИ ДЕСИЛО ПО ПРВИ ПУТ )!
УЗ САГЛАСНОСТ АУТОРА НОВЕ ИСТОИМЕНЕ КЊИГЕ ДР ПРОФ СВЕТОЗАРА РАДИШИЋА. ДОЗВОЛИТЕ ДА ВАС У КРАТКИМ ЦРТАМА УПОЗНАМ СА САДРЖАЈЕМ ИСТЕ КЊИГЕ И ДА ВАМ ПРЕПОРУЧИМ ДА ЈЕ НАБАВИТЕ, КАО ТРАЈНО ЗАПИСАНИ ДОКУМЕНТ ТУЖНИХ ЗБИВАЊА НАШЕ ЕПОХЕ !

ЕВО ШТА КАЖЕ СВЕТОЗАР

Светозар Радишић сматра да се Запад под утицајем језуитско-вавилонске елите предвођене тзв. црним папом понаша као трула јабука у посуди са здравим јабукaма, те да је потребно учинити све да се Запад излечи, јер је на архетипском нивоу постао узрок самоуништења планете Земље.
Ово је уводни део књиге Како излечити Запад, издвојен за читаоце који желе да се обавесте више о књизи пре него што је набаве за своје витрине и регале.

У ПРВОМ ЛИЦУ

Ово је слободоумна књига. Садржај је толико разнолик, да желим да у току читања не одустану они читаоци којима на тренутак нешто не буде јасно, они који се не слажу са неким од мојих ставова и да не устукну читаоци који помисле да не знају довољно. Самоспознаја, самоусавршавање и освешћивање су у току. Опустите се – мислимо заједно!
Почињем од тога у чему се сви заједноналазимо ове 2016-те године. Пишем у још једној књизи два поглавља у првом лицу, да бисте ме боље разумели и да сазнате шта мислим о процесима у којима смо учесници. Митрополит Антоније Блум је најсликовитије, правовремно одговорио на то питање: „Сретнете некога и упитате: 'Како си данас?' А он вам угаслим гласом, с мртвим изразом лица каже: 'Добро'. И ви нереагујете; његове речи су довољне, управо њих сте и чекали, он вас је ослободио нужности да преузмете бреме на себе, слободни сте... Кад бисмо били поштени, рекли бисмо: 'Није тачно, изгледаш покисло, глас ти је мртав, по свему видим да уопште ништа није уреду. Да ли је у твојим очима страх или нешто друго?' Могли бисмо да откријемо у њему цео живот, али често то не радимо, зато што видети значи преузети на себе солидарност, одговорност; ући у живот другог човека онако као што заповеда апостол Павле: један другога бремена носите (Гал. 6, 2).“[1]
Човек избегава да се суочи са собом, животом и истином, а тако свевремено одлаже пут ка извеснијој будућности. У овом свету невероватно супротстављених информација, које пресуђују животу, највише ме плаше лажи. Кажу, да је Блез Паскал једном приликом написао: „Никад људи не чине зла дела са већим спокојством и увереношћу да имају право, него онда када то чине у име вере“. Лаковерни људи су једнако опасни за себе и друге. Трагачи за истином, када схвате како се то ради, полако се приближавају Богу. На том путу, истина непрестано уклања лажи, а мржња полако ишчезава. Људи који не трагају за истином, јер сматрају да је то мукотрпан и дуг пут, већ се опредељују за информације које им нуде родитељи, медији и школе, постају опасни, јер их систем „Великог брата“ лако користи за остварење сопствених циљева. Такви људи најчешће гаје мржњу према другим људима, групама људи и народима, само због информација које су у њима кроз генерацијска предања уврежене. То је најтемељније изражено у свету религија. Уосталом, на планети Земљи не постоји ниједан доказ да Бог постоји. С друге стране, на основу највредније методе, аналогије, све у окружењу човека показује да Бог не само да постоји, него све време (са)учествује у животу људи. Реч је о Богу за којег Свети Оци тврде да је несазнатљив, а људи, упркос томе да је несазнатљив, каткад као узречицу знају да кажу „дозлабога“, „ужас Божији“, или „сиротињо и Богу си тешка“, и често изјављују шта је све богоугодно.
Можда је најсмисленије у односу на Бога речено: „Бог нам отвара врата, а ми пролазимо кроз њих“. Реч је о Богу за којег се каже да је свеприсутан, свепрожимајући, да је љубав и истина. Реч је о умном Бескрају који се налази у бескрају сваке тачке. Јасно је да Љубав нема никакве везе са изреком „дозлабога“ и „ужас Божији“. Но, да ли је Бог – Творац свега постојећег – онакав каквим га људи замишљају? Не слажем се са Стивеном Вилијамом Хокингом када каже да је Бог коцкар и да је космос џиновски казино. Непредвидљивост и несазнатљивост су највероватније произашле из потребе за Божијом самозаштитом и заштитом Божијих тековина, односно свега створеног. Немоћи човека да продре у свет Свемогућег и Свезнајућег доприносе појаве као што су „принцип неодређености“, „квантни скок“, неизменљива спорост хемијских телесних гласника, истина да се верни дупликати у свим димензијама аутоматски поништавају, тзв. слободна воља и посебно недовољно знање о космичком окружењу и свему што утиче на живот људи. Вадим Зеланд је о уређењу космоса лепо написао: „Свет као да се игра са човеком, не желећи да открије своју изворну суштину. Свет не скрива своје право лице – он спремно прихвата лице које му научници приписују. Тако је у свим гранама природних наука. С истим успехом Свету можемо поставити питање од какве се супстанце састоји – од материје која има масу? И он ће одговорити потврдно. А можда се ипак ради о енергији? И опет ће одговор бити потврдан. Као што знамо, у вакууму се одвија непрекидно процес стварања и асимилације микрочестица – енергија се претвара у материју и обратно... Не треба питати Свет шта је било прво: материја или свест. Он ће једнако лукаво мењати своје маске, показујући ону страну коју човек жели да види... Свет не само што измиче већ се и слаже – понаша се као огледало.“[2] Верујем да знате на кога или на шта мисли Зеланд када каже – Свет. Можда је и „принцип клатна“, о којем je писаo Вадим Зеланд, врста заштите, из које човек треба да схвати суштину живота. Смирени, беспрекорни и свесни могу стрпљиво зауставити и изменити деструктивне процесе.
Чини се да ће недоумице научника заштитити људски род од самоуништења.[3] Када је реч о људском роду и вероватном самоуништењу, намеће се дијагноза коју је у књизи Нова Земља забележио Екарт Тол: „Колективне манифестације лудила, које су основна одлика људског стања, сачињавају већи део људске историје. У великој мери то је историја лудила. Уколико би историја човечанства била клинички случај појединачног људског бића, дијагноза би била: хронично-параноичне обмане, патолошка склоност ка убиству и чиновима суровог насиља и окрутност према онима које сматра својим 'непријатељима' – његова лична несвесност пројектована на спољни свет. Крајња неурачунљивост с повременим кратким интервалима трезвености.“[4]
Све док научници не успевају да схвате свет у којем живимо и не успевају да понове идеје Творца, постојаће нада у извеснију будућност на планети Земљи. Човек се погордио, толико да би да преузме улогу Творца у материјалној области – то је сукоб са разумом. Поистоветити се са Богом може само у душевној сфери – то има смисла.
Немогуће је о стварности мислити у 21. веку као у 1. веку. Научници кажу, да се Земља налази у Сунчевом систему, који је на спољном краку спиралне галаксије „Млечни пут“. При томе тврде, да својим методама виде милијарде и милијарде галаксија разних облика и величина?[5] Већ су постојали подаци да у свемиру постоји 1011 звезда и 1012 планета. Неко ће се запитати какве везе с темом има прича о Богу и космосу. Има.
На основу истраживања Едвина Хабла закључено је да је космос настао у „великом праску“ на температури од100 милијарди степени из фотона, електрона и неутрина, уз нешто протона и неутрона, те да се од тада шири и још увек хлади. Али, нико не може са сигурношћу рећи да се неће под утицајем гравитационог привлачења између галаксија поново сажимати и задржати одређени ритам. Уосталом, све у космосу је везано за ритмично кретање енергије. Помало је неумесно наглашавање да је космос настао у „великом праску“ од стране истих оних научника који тврде да је ширење космоса поново почело да се убрзава, после дугог раздобља успоравања. Та успоравања и ширења су само још један доказ о космичким циклусима. Ево како су Стивен В. Хокинг и Џим Хартл закључили да постоји варијанта у којој нема потребе за постојањем Бога: „Ако су историје космоса у имагинарном времену затворене површине, онда би то имало темељне последице по филозофију и слику постања. Космос би тада био самодовољан, не би му било потребно ништа споља да навије механизам и пусти га у погон. Многи научници попут нас двојице верују у то“.[6] Сетили су се „имагинарног времена“, које нажалост или срећом није стигло до уџбеника физике.
Неко не говори истину, тумачи Бога, верници који верују некоме мислећи да верују Богу или у Бога, или научници. Према Библији, за коју теозофи тврде да западни народи не поседују ни изворну Кабалу ни Мојсијевску Библију, космос је настао пре само неколико хиљада година. Астрономи тврде „да би звезде изгледале тако мале и слабог интензитета сјаја, раздаљине до њих мора да буду толико велике да су њиховој светлости потребни милиони или чак милијарде година да стигну до Земље“. Ако има толико галаксија, да ли у свакој постоји „интелигентан живот“? Да ли свака галаксија има свога Исуса Христоса? Да ли је Христос Божији син за цео свемир, а не само за људе на планети Земља? То су „храбра питања“, научницима допуштена. Нико не може рећи да су безбожна, јер Бог за већину научника који су допринели човечанству није споран. Научно посматрано, најбољи људски назив за несазнатљивог Бога јесте „свепрожимајућа свеумна енергија“, односно надУМ. Заправо УМ, јер га „надУМ“ може звати само човек, који схвата да се његов ум не може упоредити са надУМом. Човек нема исте и једнаке креативне способности. УМ, посредством мисли и речи стоји иза свега, а то значи и иза „великог праска“ насталог из тачке и могућег поновног и цикличног сажимања у тачку. Уосталом, доказано је да ум постоји у мозгу, срцу и ћелијама људи.
Једино за Бога се може поставити питање ко је Бог и шта је Бог. Јер је Бог једино биће које садржи све живо и неживо. Стога се каже да је свеприсутан и свепрожимајући. Може се једноставно рећи да је универзум исто што и универзална душа, у којој на све што постоји утичу мисаоне емоције и емотивне мисли, информацијама које носе. Мисао и разум су мушки принцип (што потврђује и пракса). Истовремено, емоција и психа су женски принцип (са истим искуственим покрићем). Према томе, Бог је бесполан, или (што делује логичније) – полови су у Њему сједињени. Човек таквој души тежи од постања, а Бог таква душа одувек јесте. Стога је тежња човека да се врати Богу природна.
Стивен В. Хокинг није помињао ум када је размишљао о „великом праску“. Заборавио је да савршене структуре, механизми и функције, чији су прави примери чула (схватите комплексност органа слуха и органа вида), не могу настати као последица „великог праска“, односно простим и случајним спајањем хемијских елемената и спајањем, деобом и размножавањем ћелија. Требало је случајним развојем, у просторвремену у којем ништа није случајно, доћи до чудесно уређеног молекула ДНК, који све памти. Једно је неспорно: многи научници који истражују космичке феномене, физичке законе, енергије и информације заборављају улогу ума, мисли и речи (информације).
Дакле, квантни физичари тврде да постоји варијанта у њиховој М–теорији, у којој је космос потпуно самодовољан, те да му није потребно ништа споља да навије механизам и пусти га у погон, јер је по њој све у космосу одређено законима науке и котрљањем коцкица у њему самоме. Заборављају само једно: закони, законитости и начела су умне творевине – не настају без разлога. Без њих би све било непредвидљиво, хаотично – бесмислено.
Вера је једна од кључних карика у мисаоном остваривању људских идеја. Без вере се не може овладати људском сугестибилношћу, нити изазвати плацебо. Она је суштинска основа магије. Магијске процедуре утврђују поверење. Да не постоје вера и магија, „Елита“[7] ни би могла да наметне своје ставове у „псеудоеволуцији“ и „медијском рату“. Подразумева се да вера и магија зависе од мисли и именовања, односно од информација и њиховог памћења. Природан низ је мисао – информација – вера – памћење – магија.
Питамо се, шта се то догодило са људским родом да је постао толико заглупљен, уместо да је у просторвремену непрестано интелектуално растао? Можда је одговор дао давно Свети Гргур из Нисе (335–395).[8] У писму свом пријатељу и поверенику Светом Јерониму написао је: „Нема бољег начина да се људи обману од вештог избора празних речи; што мање разумеју то се више диве (...) Наши оци и научници често су говорили не оно што су мислили, него што су их присиљавале околности и нужда“. Као да му је писмо написао Грацјан Балтазар. Погледајте само како људи унутар странака гледају своје вође. Сијају им очи. Упијају речи. Опонашају покрете и мимику својих идола, цитирају их и изговарају исте речи на исти начин. То раде и глумци, писци и сликари. Верују изабраницима ма шта они тврдили. Зато су људи склони да верују у све што им се у верским храмовима, школама и у медијима говори. Зато су папе идол свих узраста на Западу.
Безгрешне папе!!! Шта се од папа још може очекивати? Како им веровати после свих исписаних књига о њиховој похоти, похлепи и спремности за злочине и бесрамне лажи? Један је обећао да ће 2000. године објавити истиниту Библију; други да „више верује у народна предања него у јеванђеља, када се ради о Христовом васкрснућу“; трећи је у отвореном писму листу „La Republica“ изјавио да ће Бог људима који у њега не верују опростити све, само ако прате своју савест, да је Божић прослављен 25. децембра 2015, можда и последњи Божић и да је православље болесно.Можда ће садашњи папа потврдити слутњу Драгана Јовановића објављену у књизи Ниче из Гуче, да је Исус Христос заправо Иса из Кашмира, чији је гроб тамо негде – у Индији. Сигурно је само то, да до 2000-те године папе нису рушиле библијске основе и да је у емисији ТВ станице Би-Би-Си први пут постављено питање да ли је Папа уопште католик. Зар је могуће да то што папе говоре и раде никоме није важно? Мени јесте.
Баш зато што постоје људи попут папа, свет је препун обмана, илузија и лажи, мржње и бесмисла, окован неслободом.Суочава се са безнађем изазваним погрешним одлукама, недовољним знањем, неорганизованошћу и недостатком мудрости. Европа је (п)остала центар планете Земље, те се чини да будућност зависи од догађаја на том вечитом сукобишту. Економска криза прети да поцепа Европу на три дела и од једног направи „Византијско царство“. Све прогнозе Централне обавештајне службе јасно указују да САД и НАТО више неће водити главну реч у свету. Очевидно је да се свет исламизује, а та исламизација само подсећа на истину да се у најмоћнијој земљи света, Сједињеним Државама, догађа паралелно исламизација, африканизација и хиспано-латинизација. Сви ти процеси су нека врста освете и одмазде за продаје робова и почињене злочине над њима, пљачке кроз колонизације, геноциде и светске ратове. Некада снажне пљачкашке државе постају све бедније и бедније. Португал, Шпанија, Велика Британија, Италија, Сједињене Државе као да се урушавају у некој врсти имплозије. Зар није генерал Алберт Пајк планирао (прогнозирао) трећи светски рат у којем ће Запад ратовати против Арапа и ислама? И шта се догађа? Лондонске улице су населили муслимани, а на главним раскрсницама у Немачкој, Француској и Италији ничу највеће џамије на свету.
Србима у нестајању, повремено бљесне све бесмисленије питање: када ће Србија да уђе у Европску унију? Одговор на ово питање могао би да гласи: никада! Али, главни разлог за то није победа неког „антиевропског“ лобија на изборима или недовољна сарадња званичног Београда са судом у Хагу, већ ситуација у самој Европској унији. Економски проблеми, изазвани светском финансијском кризом, почели су да служе као окидач за политичке размирице. Ако некако Срби и дочекају својих пет минута за улазак, поставља се велико питање: како ће тада да изгледа или да ли ће уопште постојатиЕвропска унија?Но, ништа зато, јер Србију чека резервисано место у савезу источне Европе, такозванојПравославној унији, или обновљеној Византији!
Занимљиво је на чему се заснивају претходне премисе. Амерички Национални савет за информисање, у сарадњи са ЦИА, објавио је „Мапу будућности 2020. године“, која не престаје да изазива пажњу европских геополитичких стручњака. У том пројекту, предвиђа се да ће се Унија распасти, а Европа би требало да се подели на три дела.Западни блокби чиниле Немачка, Француска, Велика Британија, Ирска, Аустрија, Италија, Шпанија, земље Бенелукса и Скандинавија. Друга унија названа јеНова Европаса чланицама Естонијом, Летонијом, Литванијом, Чешком, Словачком, Пољском, Мађарском, али и Хрватском и Словенијом на југу, преко којих би „католичка источна Европа“ имала излаз на Медитеран. Атлантски савез би, према пројекцијама Американаца, требало да има контролу над овим делом Старог континента.
Источном Европом, односноПравославном унијомби требало да господари Русија, а сачињаваће је Украјина, Белорусија, Грузија, Молдавија, Румунија, Бугарска, Грчка, Македонија, Србија, Црна Гора, али и БиХ (превагу би могло да однесе постојање Републике Србске). Када је Албанија у питању, процене су подељене: или ће је Руси својим капиталом приближити источној Европи, или ће Тирана и даље остати под патронатом НАТО-а и Сједињених Држава.
Аналитичари сматрају, да се тренутна економска ситуација изазвана финансијским преварама може решити само општим ратом, а то је још један повратак на почетак – у „врзино коло“.
Све наведено указије само на исконски феномен да је људски род недорастао искушењима, проблемима и изазовима 21. века и да људски ум не може да изађе из клишеа вековима утабаних начина размишљања. Све подсећа на истину да је људски живот програм и да се све догађа онако како мора и треба, јер човек живи у представи која се зове „Сан летње ноћи“, а у њој сваки појединац има своју улогу. Живот је представа за обе компоненте Бога, од којих је једна сама по себи холограмска, невидљива. Сва лоша решења само потврђују да су настала због дубоке подељености на оне који поштују само науку, само филозофију, само одређену религију и само теозофију. Разлике у информацијама у четири наведена приступа узрок су скоро свих неспоразума, несугласица, спорова, сукоба и ратова. Човек је разапет на том крсту и немоћан због једнаке моћи неистинитих информација, односно лажи, у односу на моћ истинитих информација. Позитивне и негативне информације непрестано и тренутно се потиру у космосу, али и у свакој јединки. Од исхода у свевременом потирању мисли зависи стварност.
Када би сви људи мислили исто истовремено, могли би да мењају космичке законе. Имали би Божију (по)моћ. За промене свог окружења довољна је и „критична маса мисли“ – квадратни корен из један одсто истоветних мисли у одређеном просторвремену. Будући да су информације у мислима и емоцијама, однос позитивних и негативних информација се тренутно испољава кроз психосоматику и човек је веран одраз победе једних или других информација. Негативне информације су манифестација зла, а позитивне манифестација добра. Изглед човека (његове очи, изглед лица, мимика, покрети, начин говора, интонација) непогрешиво одражавају исход унутрашњег информационог рата. Урушени човек унутра – урушени човек споља. Сјај душе подразумева сјај у очима, изгледу, осмеху, плесу, смиреном говору са пробраним речима, са интонацијом која греје и блажи душу.
Заговорници сва четири наведена приступа (научни, филозофски, религијски, теозофски) још не знају како је настао свет, шта је то гравитација, колико димензија постоји, колико има различитих енергијских поља, да ли је Земља округла, зашто човек не може да напусти Земљу, да ли постоји живот на другим планетама сличан животу на Земљи, како се крећу небеска тела, како су настале религије... Ипак, скоро сви људи мисле да знају довољно о животу и свету у којем живе, већина мисли да зна и више него што треба, а веома мало људи је свесно да мало и недовољно знају да би опстали и развијали се у свету информација. Колико год напредовали техника и технологије, људи имају просторновременски приступ и због уврежене похоте и похлепе теже освајању простора и пљачки преосталих планетарних ресурса. То је најбољи доказ да су људи далеко од истине, те да ће и даље страдати не знајући шта је узрок њиховог страдања.
Како се манифестује неспособност за стварање извесније будућности? Постоје размишљања која воде према одгонетању нелогичности у вези с постојећом ситуацијом у свету и понуда одговора на питање зашто човек не напредује из века у век. Узмимо да људи све време чине оно што је најпаметније и да су упркос томе на ивици безнађа. Став да свет напредује заговарају системци. У Србији је реч о онима који упркос свему теже уласку у Европску унију. Према њима Запад је достигао висок степен у техничком, технолошком, информационом и демократском смислу. Ако је то истина, откуд су председници Сједињених Држава полуписмени, необразовани лажови и фолиранти? Како је могуће да у Србији средњошколци поседују више знања од председника Сједињених Држава? Да ли треба наводити гафове Ронадла Регана, оба Џорџа Буша, Била Клинтона, или Барака Обаме? Па они не знају ни да ли су Стари Египћани и Лудвиг ван Бетовен били црнци или белци. У којим школама су школовани? Да ли за глупости наведених лица има оправдања? У чему се испољава напредак? Чега се сви ми заједно играмо? Када се, на пример, састану људи из групе „Билдерберг“[9] после састанка процуре само бесмислене по свет погубне информације.
Сви процеси на планети подсећају на прегруписавање снага за следеће ратове. Људи се сврставају у странке и покрете и тако униформисани, иза „својих“ симбола и застава, призивају сукобе. Бесмисленoили пакосно измишљени вештачки народи, спремају се да створе своју историју и потврде своју зависност од твораца. Једино решење је повратак извору, односно повратак истини. Сматрам да су начин размишљања људи, недостатак истине,[10] односно непостојање љубави и слободе довели свет на ивицу амбиса. Са становишта целине, јасно је да је основни проблем људског рода што је неко наметнуо тзв. позитивистички приступ стварности. То значи да је наметнут материјализам и да је у владајућем приступу потиснута метафизика. Када се у школама буде у истом предмету учила физика и метафизика, тада ће људи схватити стварност. Немогуће је истраживањем видљивог без истраживања невидљивог разумети све феномене који чине људски живот. Физика и метафизика су у загрљају баш као што су у загрљају сви поларитети, од добра и зла, преко истине и лажи, светлости и таме, до створеног и нествореног.
Одлучио сам да напишем књигу Како излечити Запад – Повратак извору, у којој ћу дати идеју шта да се ради у све узалуднијем настојању да се спаси свет, на примеру једне земље. Нећу сугерисати „набијање на колац“, ни дизање револуције, нити „пуцање у месо“.[11] Такви предлози би били наивни. У сваком таквом покушају нестајале су генерације људи. Све је то црномагијашка „Елита“ предвидела. Човек није добио ниједну битку против „Елите“. Човек губи вековима. Зато Срби нестају, и не само Срби. Нестају многи народи. Нестаје људски род. Нестају људскост – душевност, самилост, истина, љубав.
Уосталом, немогуће се очекивати другачију стварност са садашњим схватањима. Анис Бајрактаревић, изузетно уман и образован човек може да послужи као слика времена. Он мисли да је Словен и да треба спасити словенство и јужнословенство и на тај начин учинити будућност извеснијом. Као исламизовани Словен, види излаз у повезивању са мислиманима у многољудним земљама, као што су Индија, Вијетнам, Индонезија, Малезија, Монголија, и са арапским земљама и Турском. У истом том свету живе Срби, који мисле да су Словене измислили глосатори крајем 16. века, да су сви које се зову Словени пореклом Срби, да су Бошњаци исламизовани Срби, да су Хрвати покатоличени Срби, Албанци арбанизовани Срби, да су Македонци на просторима изван Грчке, такође Срби. У француској енциклопедији, која описује историју свих народа света, пише да су народи словенске расе, данас подељени на националности: „Често су у непријатељству једни против других. Некада, пре великих сеоба, била је само једна група у околини Дона, Дњепра и Висле. Њихов језик је индоевропски. Германи су их звали Венди (Венети). Они су сами себе звали Серби. Име Словени није постојало пре 9. века.“[12] Будући да арбитар фактички не постоји и да свако своју причу вековима негује, кроз медије, школске системе и кућно васпитање, испоставља се да само црномагијашка „Елита“ може својим инструмантима да избрише и промени постојеће информације и понуди нове. Промена схватања припадника „Елите“ једина је шанса за опстанак света. Сва остала настојања припадају свету илузија.
Мислићемо заједно. Ући ћемо у њих. Идеја личи на последњи покушај спречавања новог потопа. Немогућа мисија? Слажем се. Утрошио сам много времена узалудно, настојећи да било шта променим набоље. Сизифов посао. Немогуће је променити једну душу, а камоли свет. Свака душа може да мења само себе. Очевидно је да тај закон важи универзално. Ипак... У Србском народу се каже „никад нећеш добити на лутрији, ако не купиш лоз, односно 'срећку'“, а постоји и стих „Зар ко може стићи цели? Ко посумња никад неће“. Лечити Запад изгледа узалудно – сумануто. Али, морам да (по)верујем у чуда, због своје деце, унука и њихових унука, па унука њихових унука... Верујем да се историја не завршава с овом генерацијом. Можда само верујем да верујем. Верујем у стваралачку моћ мисли. Када се човек погледа у огледалу, види учинак својих мисли. Болесни лик је одраз негативног информационог програма. Што су дуже негативне мисли у човеку и што их је више, оне нагризају тело. Од негативних мисли брже се стари и тешкооболева. Чак су и недоумице опасне, јер се мисли тада потиру. Треба размислити које речи слушамо и изговарамо и схватити њихов смисао. Негативне мисли и речи навиру из човека из тренутка у тренутак, а организам се на тај начин непрестано трује и животни век скраћује. Зато, треба мислити о својим мислима, кротити их, одбацивати негативне, те задржавати и остваривати позитивне мисли. То је суштина живота и чувања и довршавања душе.
Основа предлога за оставарње извесније будућности је у томе да се промени систем и да се у почетку његовог функционисања ништа не узима од народа, а потом да му се стално даје у складу са постигнутим напретком. Намеравам да почнем са сфингом и настојањем оснивача религија и теозофа да нађу решење и пут ка извеснијој будућности. Неко ће ми замерити што и помињем а камоли цитирам извикане теозофе, али „дављеник се и за сламку хвата“. Њихови ми ставови о души изгледају истинитији од званичих државних и већине црквених, који су очевидно неистинити.
Ово је књига о лечењу, односно исцељивању. Запад је озбиљан душевни болесник. Када кажем Запад мислим и на све позитивисте попут Стивена В. Хокинга, чији маштовити рад изузетно ценим и поштујем. Уверен сам да није у праву када каже „Мислим да ће се веома брзо повећати сложеност људске расе и њене ДНК. Требало би да се помиримо с тим да је то неизбежно и да размотримо како да се одредимо према тој ствари“.[13] У чеми је разлика? У томе што он не верује, а ја верујем у постојање Бога. Уверен сам да Бог неће дозволити да човек себе биоинжињерингом претвори у вештачко биће, колико год то било теоријски могуће. Уколико не будем у праву, то само значи да нисам проникао у Божије науме. Будући да је Западдруги пол у односу на Исток, веома је важно да буде здрав, јер његова болест условљава здравље човечанства. Проблем је што Запад због тежине болести и метастазирања његовог информационог организма не уочава своју болест, те нема намеру да се лечи као и сваки други запуштени зависник. Уосталом, најбољу оцену Запада и позитивизма дао је Карл Густав Јунг: „Позитивистички став према души израз је модерног, презривог односа не само према души, него и према митовима, симболима, сновима и другим испољавањима душе. Савремени човек западне културе изгубио је везу са својом душом, он више не зна шта је она и сумња у њено постојање“.[14] Основни проблем у вези с људском душом испољава се тако што научници и медицина приступају и души као свему другом појавно, материјалистички и физички (само тако и знају да приступе), а душа је невидљива, енергијска и метафизичка.
Срби су веома заинтересовани за (из)лечење Запада, јер је од постања вођен рат у којем су Срби непрестано трошили своју супстанцу, језик, тековине и културу. Осим тога, умнији међу Србима су свесни истине да треба дозволити себи самобитност и оригиналност и свима другима да буду то што јесу. Треба прихватити Запад да ради по својим стандардима и схватањима. Али га не треба имитирати и опонашати. Запад баш такав какав је представља пол неопходан за развој људског рода и сваког појединца. Ипак, србски проблем у односу на Запад је специфичан. У Срба се каже „пустио бих ја њега, али неће он мене“. Када Срби мисле о Западу питања навиру сама од себе. Намеће се питање, како је могуће да од свега што је написано у србском роду у Винчи пре више од 5900 година до 12. века остане само „Еванђеље кнеза Мирослава из 12. века?[15] Прошло је више од 5980 година од настанка Азбуке. Уосталом, налазиште Лепенски вир, те јасно диференцирани слогописи из Винче и Бањице, указују на последњи степен развоја писмености. Винчанско писмо је пре свега глагољско и ћирилично писмо, а по свом смислу „Србица“ или Рашчански словарник, лако су препознатљиви сваком Србину који пише и чита ћирилицу. Још је важније што је то писмо било раширено од Сибира до Португалије, јер тај податак указује на распрострањеност и писменост предака који су писали винчанским писмом.[16] Јасно је да су сумњива лица логографи и глосатори из прозападних историјских школа као што су ватиканска (раније је била школа Римске курије), нордијска, германска, аустроугарска... Све чешће се говори и пише и о тзв. немањићкој школи док је била под утицајем Ватикана. Уосталом,србска кастинска држава, није постала побуномсрбске потчињене масе против власти источног ромејског царства. Нову државу нису стварали сељаци. Њу је стварала властела. Намеће се питање: која и чија властела? Да ли је та властела по пореклу била србска?[17] Зашто Срби, и не само Срби, славе краљеве и цареве који су их тлачили и пљачкали? Када ће до уџбеника стићи истина о Светом цару Константину, његовом лику и његовим (не)делима? Преобраћање римског цара Константина требало би, у име Бога, озбиљно преиспитати. Како је могуће да се такви људи производе у свеце? Дак се не буде говорила и писала истина, неће бити извесније будућности. Живеће свет у безбожној лажи, без шансе за опстанак. Нажалост, мало времена је преостало за повратак Истини. Мајка Земља је нападнута сведимензионално, а њена коначна одбрана се само наслућује.
Срби су препуни питања. Прво је, зашто је некоме и коме је то стало да нестану? Друго је, зашто се све власти на србским просторима боре против Срба? Сва остала питања су мање значајна. Уосталом, зашто су Вук Караџић и Ђуро Даничић превели Свето писмо на јекавицу, када су обојица рођени у Србији? Ко је утицао на њих и шта је утицало на њих, када се зна да су грађани Загреба говорили екавицом почетком 20. века?[18]
Запад вековима из себе истискује Бога, тако да је у својој архетипској души оставио довољно места за Луцифера и Ахримана. Стога су темељи Запада лажни. С једне стране је Бог, а с друге су Луцифер и Ахриман. Крвожедност Запада је толико изражена да се јасно испољава и у исхрани, будући да „западни човек“ једе храну коју ни гладни пси неће да једу. Људи на Западу и под утицајем Запада једу храну презачињену не би ли обманули свој заражени организам. Све мање је људи који знају да се од вајкада месо као храна сматрало за нешто грешно и неприродно, те се у посту и забранило... Многи црквени оци били су увек заговорници најједноставније хране. Живели су колико је могуће просто.[19] Познато је да су урма, покисељен пасуљ, грашак, корење и воће били храна Василија Великог, Григорија Богослова, Јована Златоустог, Клемента Александријског... Они су до смрти били здрави, а народ их је поштовао и уважавао.[20] Питагорина храна се састојала од једнаких делова семенки мака и сусама, коре приморског лука из које је темељно исцеђен сок, цвета нарциса, лишћа слеза и теста од јечма и грашка. Све је то заједно мешао и додавао дивљи мед. За пиће је узимао семе краставца, суво грожђе (са исклијаним семенкама), цвеће коријандера, семе слеза и тушта, стругани сир, брашно и павлаку, помешано заједно и заслађено дивљим медом.[21]
За оне људе који себе сматрају верујућим, а једва чекају да се заврши пост и да се „омрсе“, цитирам само један став митрополита Антонија Блума: „Свети нам указују да се молитвом и духовним подвигом треба постепено ослобађати од потребе да се човек храни телом животиња и да треба постепено прелазити само на биљну храну и, улазећи у Бога све више и више, имати све мању и мању потребу за њом.“
Чини се, да је одљуђивање почело оног момента када се човек сетио да размножава животиње не би ли их појео. Иако делује лицемерно, човек једе и своје кућне љубимце – оне које је пре смрти мазио и надевао им имена – (не мислим на псе и мачке). Добар пример људске крвожедности је клање људи, сваковрсно убијање, а потом гурмански крвави бифтек и обредно иживљавање док се убијеним животињама расеца лобања и срче мозак. Такав приступ животу свакако није од Бога каквим га представљају његови тумачи у разним религијама.
На Западу су настале лажна наука, лажне религије и лажна филозофија. Будући да је пред човечанством скидање маски, прогледавање и освешћивање, требало би бити захвалан свим историјским етапама из којих су продрле информације до 21. века, упркос непрестаном настојању да се истина избрише, преправи, изобличи, маскира, поништи...
Промене су ипак могуће. Важно је да се зна да је исцељивање могуће једино информацијама. Уосталом, све у космосу зависи од информација и њихових носилаца – мисли.
Методе за исцељивање су познате, а доказано је да постоји и да је делотворно и исцељивање на даљину. Сада ништа више није недоступно. Можда за краће време то не важи само за Антарктик, док се и његова мистериозна фама не расветли.
Да би се догодило исцељивање и излечење, пацијент треба да призна болест, помири се са фактичким стањем, прихвати га, односно затражи помоћ. Молба за помоћ не очекује се само од најтежих болесника, који су доспели у безнадежно стање.
После ове књиге, која је и нека врста талисмана, први пут ће бити проверено да ли је могуће исцељивање на даљину, без сагласности болесника. Научна новина у овој књизи, која би требало да буде драгоцена за експерте у теорији организације, је нова матрица типова личности и врста интелигенције. Тај спој би, пре свега, указао на комплексност свих међуљудских односа и упутио људе ка путевима организацијских решења.
Зашто је могуће написати овакву књигу?
Написао сам увод у ову тему у пет књига о моћи информација и моћи мисли, као њихових носилаца. Реч је о књигама Док мисли стварају космос,Космички додир, Мислим – исцељивање информацијама, Мисаони изазови и Магичност мисли. Нисам могао сажетије да опишем тако сложене феномене као што су душа, ум и психа. Доказао самна који начин су прожети умном енергијом, која садржи за човека прејаке информације. У својим радовима сам доказао да није прво била реч, већ је прва била мисао. У ствари, највероватније је прво била „умна тачка“. Сав ум је био у тачки. Свака тачка је и сада космос – умни космос. Временско „сада“ је вечно. Све у космосу је настало из умних мисли. Мисли су потом понеле реч, а речи су у облику иформација све створиле, од енергија, преко разних облика материје, до имена. Човек је једино космичко биће које мисли (одлучује, бира), именује,те није чудно што настоји да све опише: оно што види, оно што наслућује, претпоставља да постоји, осећа, показује аналогијом... Стварност, коју он креира, зависи највише од именовања, а верно одражава постигнути ниво схватања створеног.
Када се схвате свеумност, свепрожимање и свеприсутност умне енергије (када се схвати Бог), постају јаснији настајење и нестајање, односноистина да ни такозвани велики прасак, уколико се ипак догодио, није могао настати без мисли. Као што сам рекао, физика и метафизика су од постања у загрљају, баш као што се прожимају видљиво и невидљиво. Те компоненте релности су увек у истом просторвремену.
Моје књиге,које сам навео, могу да послуже као основа за разумевање космичких процеса, а што је можда важније: да се схвати колико је све наведено повезано и како је једноставно из теорије стићи до праксе, јер исцељивање и самоисцељивање су доказ о постојању космичких закона, законитости и принципа, који су свакодневно применљиви. Могу се исцелити појединци, групе, народи, небеска тела, цео космички свет.
У овој књизи наводим ставове и оних људи који су кроз историју етикетирани и прогоњени – ставови са којима се слажем. На пример, наводим неке ставове Фридриха Ничеа, Рудолфа Штајнера и Алистера Кроулија. Свестан сам да је ово свет обмана, лажи и илузија, те да је тешко установити шта јесте а шта није истина и ко је кога етикетирао и извргао руглу. Уосталом, очевидно је да Рудолф Штајнер није знао да Вилијем Шекспир није писац, нити да Карло Велики није постојао, те да је постала дежурна тема питање да ли је Исус Христос постојао до 325. године, да ли се најпознатије распеће догодило нулте године, 3. априла 1075, или 1185. године. Штајнер је Исуса сместио уз Црно море, а није никако могао да зна да су Грци и Римљани и њихов језик највероватније измишљени, да је Рим највероватније изграђен у 16. веку итд. Уосталом, Рудолф Штајнер помиње као стварно постојеће Христоса, Луцифера и Ахримана. На основу сличних схватања и ставова широм света постоје њихови симболи, слике и иконе. Јасно је да он заједно са истомишљеницима из света окултиста (скоро сви људи света) ствара овај свет – испоставило се свет безнађа. Јесте то тешка оптужба, али је свим разборитијим људима јасно да је досадашњи начин размишљања довео људе у време у којем размишљамо да ли ће Русија и Кина употребити нуклеарно оружје у одбрани од Сједињених Држава и НАТО алијансе. Зато верујем, када би се Христос, Луцифер и Ахриман деперсонализовали и превели (вратили) у чисто умну енергију, пред људима би остала само Божија замисао, његова створења, принципи, законитости и закони – без магије, сликовница и пословично пристрасних навијача.
Ова књига није мој први покушај да се утиче на стварност. Када је Запад (црномагијашка „Елита“ и „Црни папа“) одлучио да разбије „вештачку творевину“ СФРЈ и њен одбрамбени механизам (окосница је била ЈНА) направио сам први самостални потез. Објавио сам, уз бројна и упорна супротстављања и неразумевања, неспоразуме и сукобе са колегама официрима, напис „Формирање радног тела за припрему предлога одлука на стратегијском нивоу“.[22] Стручни напис објављен је тек након пете рецензије. Прве две су биле позитивне; друге две неутралне, а пета (коју је написао и потписао генерал-потпуковник Радован Радиновић) – пресудно позитивна. Мој циљ је био, да на неки сугеришем да на место министра одбране не дође неко ко не зна шта је одбрана и још више, да на такво место не дођу непријатељи и компромитоване личности. Најављивано је, у то време, да ће на место министра одбране поставити Јанеза Дрновшека. Уз то, хтео сам да се врсни људи попут адмирала Станета Бровета не доводе у искушење да постану издајници, или Војске или свог (на)рода. Знао сам да саветници и језички преводиоци знатно утичу на знање, одлуке и понашање владара. Био сам сведок обмана у којима су учествовали Јосип Броз Тито, његови чувари и саветници и, с друге стране, недовољно информисани народ. У тексту сам предложио деполитизацију и департизацију ЈНА и иницирао оснивање „мозга организације“. Нажалост, није имао ко да ме послуша, иако су строго поверљиви билтен, у којем је изашао текст, имали прилику да прочитају сви генерали и адмирали. Адмирал Стане Бровет је успео да уведе Зенге, у Дубровник, уз чувени, помпезни наступ Терезе Кесовије, која је певала на војном броду.[23]
Друго настојање да се утиче на стварност био је мој докторат у којем сам демистификовао феномен борбене готовости и њено лажно оцењивање. Трећи су били текстови о „Групи 69“ у листу „Дуга“. Четврти покушај је објављивање књиге Неокортикални рат. Због текстова о „Групи 69“, смењен сам са дужности почетком августа 1994. године, а књигу „Неокортикални рат“ ми нису дали генерали да промовишем у Централном дому Војске Југославије 2001. године, иако сам о тој теми предавао у Школи националне одбране и те 2001. године био портпарол Војске Југославије. Наводно, на власт су дошли „петооктобарци“ који су прозападно оријентисани, а ја сам у књизи описао администрацију Сједињених Држава у негативном контексту. Пето, моје настојање да се изазову промене, су пет наведених књига о моћи мисли, а шесто је књига Неоружани облици агресије. Својим настојањима само сам се придружио свом искреном пријатељу, европејцу Драгошу Калајићу, који је пре свих на Балкану писао о изданој Европи и америчком злу.
Да ли је вредело издвојити 26 година свог живота за наоко илузорно настојање да се мења начин размишљања? Србија и Срби су под окупацијом. Свуда около су истетовирана деца са избушеним језицима, обрвама, уснама; блуд и деструктивна музика; споља наметнути риалити програми; цртани филмови са самопрождирућим ликовима; узори су старлете, екстемни спортисти, билдери, хомосексуалци... Чини се да смо потонули у лажи и бесраму. Чини се да је освешћивање хватање последњег воза, или последње хватање воза.
Ипак, вредело је. Да није, Ви не бисте имали ову књигу у руци. Књиге у свету мисаоно умрежених аутора, моја маленкост је њиховој збирци додала пет, попут књига Магичност мисли и Мисаони изазови, учиниле су да се све(с)т мења. У свету је све више књига које уче људе како да мисле. Свет се освешћује. Мој рад је само трунка у „космичком освешћивању“. Све је јасније, да је све почело из „умне тачке“.
Подразумева се да ћу поменути и религије у обиму који је важан за тему, наглашавајући само основне, провидне заблуде. У коначном, овом књигом постављам себи и читаоцима питања: шта би требало да буде Истина,а шта Љубав, и какве везе имају свепрожимајући, самостварајући Бог, умност, енергија, душа, мисао и реч? Настојаћу, при том, да талисман ради са све више удружених мисли, до „критичне масе“, за извеснију будућност нових покољења. 
                                       АУТОР


[1]Митрополит Антоније Блум, Данашњи човек пред Богом – Борба за православни духовни живот у глобализованом свету, стр. 43.
[2]Vadim Zeland, Transurfing – karte sudbine, стр. 4.
[3] Један од најчувенијих физичара Британац Стивен В. Хокинг је написао: „Како је густина енергије, попут материје, извор гравитације, ова бескрајна густина енергије требало би да значи да у космосу постоји довољно гравитационог привлачења да закриви просторвреме у једну тачку, али то се, очигледно, није догодило“. Видети: Stiven Hoking, Kosmos u orahovoj ljusci, стр. 46.
[4]Ekart Tol, Nova Zemlja, стр. 18.
[5]Stiven Hoking, Kosmos u orahovoj ljusci, стр. 69.
[6]Stiven Hoking, Kosmos u orahovoj ljusci, стр. 85.
[7] Црномагијашка „Елита“ је успостављала све светске поретке у последњих неколико миленијума. Сада користи тзв. систем „Великог брата“ и преко мегафинансијера (банкари), „мистер доларом“, као главним мамонистичким инструментом, управља светским процесима. Настала је од жреца у време Вавилона и Старог Египта. Идеје остварује кроз инсталиране тајне организације и тајну науку.
[8]Године рођења и смрти су приближне.
[9]То су пиони скривене „Елите“.
[10] Уколико успете, док не скину прилог са ЈуТјуба, погледајте снимак из прозападно оријентисане Демократске странке на којем је најверније приказан актуелни однос према истини. Видети: http://istineilazi.blogspot.rs/2014/03/zabranjeni-snimak-iz-ds-zabranjeni-govor.html
[11] Димитрије Љотић је у листу „Отаџбина“ број 94, од 24. децембра 1935. године у напису под насловом „У месо“ написао: „Пуцаћемо у месо онима који, као расипни синови расипају ову народну муку, створену крвљу најбољих из овог народа“. Колико знам, знао је све о јеврејском утицају на светске процесе, али није знао за „Елиту“. Видети: Дејан Р. Стевановић, Ка правој Србији, стр. 16 и 17.
[12] Упркос могућности да су подаци подешени, овде су занимљиве две ствари. Прво, да је реч о народима који су постојали пре 375. године, односно пре великих сеоба (Французи кажу: инвазија). Ако су велике сеобе биле у то време, јер све је у историји сумњиво. Прекрајана је и подешавана језуитским намерама између 14. и 17. века. Друго, у исто време (пре свих сеоба) постојали су Серби. Да није глосатор Вук Караџић изменио назив свог народа он би задржао има Серби, како још увек Србе зову и Американци и Руси. Видети: Dictionnaire Encyclopedique, Universel illustre, Repertoire des Connaissances Humaines, Paris, RABO.-ZYMO, стр. 294. и Dictionnaire Encyclopedique Quillet, Raoul Mortier, S–Z, Librairie Aristide Qillet, Paris (VIIe), MSMXXXV, стр. 4423.
[13]Stiven Hoking, Kosmos u orahovoj ljusci, стр. 165.
[14]Karl Gustav Jung, Problemi moderne psihoterapije, стр. 302. Видети: Žarko Trebješanin, Rečnik Jungovih pojmova i simbola, стр. 116 и 117.
[15] Писано на пергаменту у великом формату; почетна су слова у разним бојама, местимице ишарана златом. Србски летописац казује да је Мирослав био синовац Стевану Немањи, а јеванђеље је вероватно написано у Босни, Миросављевој отаџбини. Јеванђеље је братство Хиландара поклонило Њ.В. Краљу Александру Првом Обреновићу 1896. године. Видети: Монах Сава Хиландарац, Света Гора, репринт издања штампаног у Државној штампарији Краљевине Србије 1898. године, стр. 166.
[16] Винчанско писмо сада може да се препозна на иберијским споменицима из Фонте (Португалија), на Дионисовој чинији, у најдужем натпису на камену нађеном у Св. Перпетуа дел ла Магуда (Шпанија), у Сирији, Јемену, на гробу папе Фабијаноса (236–250)... Сви подаци су проверљиви. И данас постоји натпис на каменом стубу Ујик, Уранха у Сибиру. Видети: Миленко Николић, Наше писмо, стр. 142–176.
[17] Сви Немањићи су хтели не само благослов православни, већ и папин. На пример, Душанов отац Стеван подиже, баш у време велике снаге србске државе, у близини престонице Призрена чувени манастир Дечане, који има облик католичке цркве. Видети: Живко Топаловић, Себри и властела, стр. 9.
[18] Двадесетог јануара 2016. године Хрвоје Латковић, који живи у граду Хамилтон у Канади и ради у бродоградилишту у истом граду, послао ми је електронску поруку: „Pamojpokotac (r. 1922) sasvimsvojimdruštvomuZGBuveksugovorilimedjusobnoekavicom. JedinokadbidošlinaBrač prekoleta, ondanebibilo 'ekavice', jerbigapečatiralikao 'Purgera'. ZnačiiuDalmacijisedobroznalodaseuZGBgovoriekavicom, tако jetodavnobilo. Vecsambiopomenuodaje 'staroZagrebačkonarecje' bioEKAVICA, josumojegimnazijskovreme, 'Zagrebačkadeca' sugovorila, primeraradi 'LEPOBELOMLEKO'. Manitkonijegovorio'ije'“. Иначе, пургер је: грађанин/грађанка града Загреба, тј. свака особа која доживљава Загреб као свој град!
[19]Монах Сава Хиландарац, Света Гора, репринт издања штампаног у Државној штампарији Краљевине Србије 1898. године, стр. 153.
[20]Монах Сава Хиландарац, Света Гора, репринт издања штампаног у Државној штампарији Краљевине Србије 1898. године, стр. 154. Крвожедни људи би требало да прочитају књиге Арнолда Ехрета Лековита храна без слузавости, Ернста Гинтера Живети без болести, Харвија и Мерилин Дајмонд Здрави и витки, те веома познате књиге доктора нутриционистичке физиологије Валтера Фајта.
[21]Menli Palmer Hol, Tajna učenja svih epoha, стр. 268.
[22]PotpukovnikmrSVETOZARRADIŠIĆ, „BILTEN generalštaba os sfrj broj 69“, avgust 1991, godina XX, „Formiranje radnog tela za pripremu predloga odluka na strategijskom nivou“, стр. 133–139. Подаци о напису су дословно преписани из часописа (латиница, мала и велика слова). Мислим да ме генерал Радован Радиновић није подржао као истомишљеник, него (што је много вредније) као слободоуман човек, који није желео да ускраћује право другим официрима на другачије мишљење. Више година касније трагао сам за осталим примерцима часописа који је под бројем 69 изашао последњи пут. Нисам успео да их нађем у библиотекама, нити у Првој управи, у којој је била редакција часописа. Тада је Главни и одговорни уредник био некадашњи гардиста, пуковник Новица Марковић. У Радакцијском одбору часописа били су: генерал-потпуковник Љубомир Домазетовић, генерал-мајори: Раде Полић и Бранислав Кузмановић; пуковници: Јован Дамјановић, Ђорђе Ђукић, Ђорђе Џигурски, Миленко Глигоровић, Живорад Костић, Милан Петковић, Томислав Поповић, Велибор Поповић, Милија Сремчевић, Стеван Стојановић, Милоје Шћекић, Алберт Шешеља, Душан Вишњић, Живорад Вујичић; капетан фрегате Градимир Миловановић и потпуковници: Небојша Цветковић, Петар Филиповић и Јагош Стевановић. Мој, ауторски примерак, заведен је под: Војна тајна, строго поверљиво, број евиденције 357.
[23] Дубровник је до 1900. године био србски град, са претежно покатоличеним становништвом. О Дубровнику као националном и културном седишту јужнодалматинских Срба најбоље сведочи попис становништва од 31. децембра 1890. године, по коме је дубровачка општина имала 11.177 становника, од којих 9.713 Срба римокатоличких и православних. У самом Дубровнику тада су живела 5.823 Србина. У попису је писало да су Срби говорили србским језиком, а писали су Вуковом латиницом (данашњом хрватском латиницом) и ћирилицом. Уосталом, и на интернету је могуће наћи документ под називом „Дубровник – календар за просту 1898. годину, издање и наклада Србске штампарије А. Пасарића, 1897“. Податак о доласку Зенга у Дубровник се више нигде не може пронаћи. Повлачење Ратне морнарице ЈНА из северног Приморја и са острва Виса и улазак војног брода у Дубровник са хрватском певачицом остаће по свему судећи заувек мистични. Основни разлог за то је што војна лица која су учествовала у одбрани СФРЈ, СРЈ и СЦГ после 2000. године немају приступ 


0 коментара:

Постави коментар

Copyright2010 Skriveno saznanje Design by Izrada sajta | Zlatibor na dlanu

PVC stolarija Adaptacija stana | Molerski radovi | Spusteni plafoni | Slike i zakon postanja | Opel auto delovi Auto placevi Auto servis vw Back to TOP